O prevođenju sa arabistom Srpkom Leštarićem (dobitnik
nagrade Miloš N. Đurić, za prevod romana sa arapskog jezika Nagiba Mahfuza Deca
naše ulice (Službeni glasnik))
Prevodiočeva sloboda ograničena je samo njegovim ličnim
doživljajem originala, a tu njivu još niko nije jasno omeđio, niti će je iko
ikada do kraja preorati. - S. L.
Postoje dva
glavna stava u „teoriji prevođenja“ (termin nije svestrano prihvaćen, jer postoje
ljudi koji misle da ne postoji takva stvar kao teorija prevođenja
(translatologija)).
U tom nekom korpusu razmišljanja koji bismo zvali
teorijom prevođenja, postoje dva osnovna stava šta raditi kod prevođenja,
naročito kod stvari koje se veoma razlikuju – idiomi, frazeologizmi.
Lije kiša kao iz kabla. (Gde su tu električni kablovi, i da
li je to možda od engleskog cord?)
kabao – vedro, kofa; kabao – kabla; (kratkouzlazni
na prvom slogu)
Ljudi su
izgubili vezu sa smislom tog frazeologizma.
It’s raining cats and dogs.
Na japanskom,
u bukvalnom prevodu na srpski: „Kišine noge su
postale duge.“
Kada Englez prevodi sa srpskog lije kiša kao iz kabla, on
mora da zna reč kabao i da zna da su to cats and dogs; isto tako kad se prevodi
sa japanskog, bilo na srpski bilo na engleski, mora se prepoznati da su to cats
and dogs, a na srpskom da lije kiša kao iz kabla.
Mora se
prihvatiti da je uobičajeno u prevodilačkoj praksi, u celom svetu i celoj
istoriji čovečanstva, da se takve frazeme prevode odgovarajućim u tom jeziku
– jeziku prevoda.
Takvi
frazeologizmi se prevode odgovarajućim frazeologizmima iz jezika prevoda.
Ali postoji
čitav niz stvari gde se nije stvorila navika ili ne možemo it’s raining cats
and dogs na srpski da prevedemo da to kiši i po psu i po mački. Na engleski
bismo mogli da prevedemo da lije kiša kao iz kabla, to ne bi bio neki problem.
Ali ovo englesko se ne bi razumelo nikako. Vidi se da kiša lije opasno, ali što
baš po psima i mačkama? Međutim, postoje frazeme koje jezik prevoda ne poznaje,
a ipak je prijemčiv za njih. Zapravo, u celoj istoriji prevođenja imali smo
toliko hiljada slučajeva gde su prevodioci jednim približno bukvalnim prevodom
preneli tu mustru, u jezik prevoda, u narod. Uostalom, tu je Grčka; toliko
stvari koje su iz grčkog preuzete, ne samo u srpski, nego i u sve evropske
jezike.
Mi kao manji
narodi nismo ostavljali, sejali svoje uzore toliko okolo, ali velike nacije
jesu kao: Francuzi, Englezi, Nemci, Italijani. Njihovi nekakvi izrazi su se
prenosili i preneli se. I višesložni izrazi i termini.
Prevodilaštvo
je drugi najstariji zanat na svetu, ali do dana današnjeg neki univerzalni i
definitivni odgovor na to pitanje šta raditi sa takvim izrazima koji odstupaju
od našeg mentaliteta i poimanja, ali koji su ipak prihvatljivi i mogu se
prepoznati, šta raditi s njima?
O tome,
Šlajermaher* i Benjamin Valter**, imaju svaki svoje delo, koja su prevedena na
srpski. Glavna stvar može se svesti na sledeće: čitalac se privodi originalu;
to znači, prenosi se original približno dosledno, svaka reč tog izraza je
preneta doslovno.
Ako je izraz
prenet približno bukvalno onda se to zove privođenje čitaoca tekstu ili
privođenje čitaoca jeziku originala; i drugi princip je privođenje originala
jeziku prevoda – to znači kada englesko it’s raining cats and dogs na srpski
prevedemo lije kiša kao iz kabla. Ta dva principa, pristupa gledanja na izraze,
kod pojedinačnih reči manje dolazi do izražaja, jer reči su različite po vrsti
i tu imenice prevodimo imenicama, zamenice zamenicama, itd.
Niko neće postaviti pitanje prevođenja reči za
reč, glagola za glagol, ali kada su izrazi koji su sastavljeni više od jedne
reči onda te reči spregnute u izrazu u svojoj originalnoj formi, tu se
povezale, takoreći malterisale, onda ne možemo prenositi reč po reč, i onda je
tu reč o privođenju čitaoca jeziku originala. Onda se postavlja pitanje, zašto
to činiti? Zato što one obogaćuju formu izražavanja u drugim jezicima. Naročito
tu su susedni jezici koji su uticali preko nacionalnih granica, itd. A svetski
jezici preko literature. Sanskrt, indijski, persijski, arapski kroz svoje
obrasce pripovedanja takođe su uticali veoma mnogo.
Prevod je uglavnom veran, prenosi priču takvu kakva jeste u datoj verziji, nastojeći da
bude u duhu srpskog
pripovednog jezika.
Pri tome valja
imati na umu da je tzv. vernost prevoda puka metafora, čija
konstrukcija nema snage da ponese teret naučnog termina. U svom slavnom eseju Prevodioci Hiljadu i jedne noći*** Borhes navodi i ove reči:
„Prevesti duh [izvornika] tako je golema i sablasna nakana da lako može biti sasvim bezopasna;
prevesti slovo iziskuje tako ekstravagantnu preciznost da nema bojazni da bi to iko
ikada mogao preduzeti.“
Klasici teorije
prevođenja Šlajermaher, Benjamin, Berman i Mešonik složno ističu da se
prevodilac koji prevodi duh priklanja čitaocu, dok je onaj
koji prevodi slovo skloniji piscu. Sami prevodioci
pak vole da kažu da je prevođenje – stanje duha određeno nepripadanjem. – Srpko
Leštarić
* Fridrih
Šlajermaher, O različitim metodima prevođenja
** Benjamin,
Uloga
prevodioca (francusko izdanje: Sabrana dela I,
Gallimard, Folio Essais, preveo Moris de Gandijak).
*** „Prevodioci 1001 noći“, Mostovi, 71 (1987), str.
326-339, prevod sa španskog Krinka Vidaković-Petrov
Нема коментара:
Постави коментар